U glavi mi i dalje odzvanja moje ime. Ime koje mesec dana nisi spomenuo, a onda si se poslednjeg dana setio ko sam. Iako sam svaki dan sedela pored tebe, držala te za ruku i pričala ti, nisi znao ko sam. Nisi me se sećao. Pričala sam ti, iako sam znala da mi ne možeš odgovoriti i znajući da me se ne sećaš, da ne znaš ko sam.
Nisi me se sećao. A držao si me u naručju kad sam bila malena kao vekna hleba. A sedeli smo na klupi i pevali stare pesme koje su tebi značile mnogo. A grejali smo se ispred kamina i pričao si mi o vremenu kad si bio važan ljudima, o vremenu u sred rata, kada si se borio leđa uz leđa sa svojim ocem. A ti si bio taj koji me je držao za ruku kad sam prohodala, koji si bio srećniji od mojih roditelja kad sam rekla svoju prvu reč. Ti si taj po kome je moj brat dobio ime. Ti si jedini koji je razumeo šta sam htela da kažem kad sam tek progovorila, onako, da me niko nije razumeo. Ni roditelji, ali ti jesi.
A onaj rođendan? Sećaš li se toga? Slavila sam rođendan kada su te lekari dovezli kući. Moje društvo se tad okupilo oko tebe, nismo ti dali da nas ostaviš.
Šest godina kasnije, društvo je otišlo, a ja sam tebe pustila. Pustila sam te tako, dozvolila sam ti da odeš, a nisam smela.
Šest godina kasnije, tebe više nema. A tri godine posle toga i dalje čujem tvoj glas. I dalje osetim tvoj miris. I dalje čujem korake koji se približavaju znajući da dolaziš da mi doneseš bananicu i da otpevamo još jednu pesmu. Devet godina kasnije, nema više bananica, nema više pesmica.
Toliko godina kasnije, a ti si i dalje moj drugi otac, najbolji prijatelj, čovek bez kog ja ne bih bila ja.
Moj deka, moj zmaj.
Nisi me se sećao. A držao si me u naručju kad sam bila malena kao vekna hleba. A sedeli smo na klupi i pevali stare pesme koje su tebi značile mnogo. A grejali smo se ispred kamina i pričao si mi o vremenu kad si bio važan ljudima, o vremenu u sred rata, kada si se borio leđa uz leđa sa svojim ocem. A ti si bio taj koji me je držao za ruku kad sam prohodala, koji si bio srećniji od mojih roditelja kad sam rekla svoju prvu reč. Ti si taj po kome je moj brat dobio ime. Ti si jedini koji je razumeo šta sam htela da kažem kad sam tek progovorila, onako, da me niko nije razumeo. Ni roditelji, ali ti jesi.
A onaj rođendan? Sećaš li se toga? Slavila sam rođendan kada su te lekari dovezli kući. Moje društvo se tad okupilo oko tebe, nismo ti dali da nas ostaviš.
Šest godina kasnije, društvo je otišlo, a ja sam tebe pustila. Pustila sam te tako, dozvolila sam ti da odeš, a nisam smela.
Šest godina kasnije, tebe više nema. A tri godine posle toga i dalje čujem tvoj glas. I dalje osetim tvoj miris. I dalje čujem korake koji se približavaju znajući da dolaziš da mi doneseš bananicu i da otpevamo još jednu pesmu. Devet godina kasnije, nema više bananica, nema više pesmica.
Toliko godina kasnije, a ti si i dalje moj drugi otac, najbolji prijatelj, čovek bez kog ja ne bih bila ja.
Moj deka, moj zmaj.
Коментари
Постави коментар